„Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви!“ (Еф 5, 32).
Последњих неколико година смо на молбу наших парохијана, иначе литургијских верника, али и на радост целе литургијске заједнице имали пар црквених венчања у оквиру Св. Литургије. Данас се то десило на захтев наших парохијана, господина Јована Вељковића и његове супруге, госпође Владане Вељковић. Литургијском венчању је началствовао старешина наше цркве протојереј Бобан Стојковић уз саслужење протојереја-ставрофора Благоја Станковића и јереја Љубише Костића.
У данашње време постоји феномен у Цркви, потпуно стран вишевековној пракси Цркве, по коме су поједине Св. Тајне одвојене од извора своје светости тј. од Св. Литургије. Ту се, пре свега, мисли на Св. Тајну Крштења и Св. Тајну Венчања (овде се може придодати и Опело, будући да се оно некада сматрало Св. Тајном као и то да је и оно некада вршено током Св. Литургије; сетимо се првобитне катакобне цркве где се над телом мученика тајно и под земљом вршила Св. Литургија). На жалост, поменуте Св. Тајне се данас у народу доживљавају искључиво као приватни догађаји, одвојени и „независни“ од Литургије. На таквим нелитургијским сабрањима обично присуствује само уски круг родбине и пријатеља (међу којим каткад буду атеисти, антитеисти, инославни, секташи и др.). Овако доживљене и практиковане Св. Тајне данас имају искључиво цремонијални карактер а не светотајински. Овако реализоване ван Литургије и Св. Причешћа оне су последице секуларизма (посветовњачења) и праксе која свој смисао црпе искључиво у церемонији.
Међутим, Божанствена Литургија је Тајна над Тајнама, она је извор и освећење другим Тајнама. У раној Цркви све Свете Тајне су вршене током Св. Литургије. Они који су се крштавали и венчавали били су током Литургије причешћени Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. Данас је као реликт такве праксе остало у чину Венчања да младенци пију вино, што заправо представља некадашње причешћивање у Литургији.
Треба недвосмислено рећи да су Св. Тајна Крштења и Св. Тајна Венчања догађаји који се par excellence тичу целе евхаристијске заједнице тј. парохије, односно Цркве. У том смислу, жеља и љубав једне евхаристијске заједнице би требало да буде молитва Богу „из све душе и од свега ума свог“ за благослов и просвећење новокрштеног, тј. благослов за благостање и просперитет младенаца „који се сједињују и ступају у брачну заједницу“. То и јесте смисао и дело народа божијег (Литургија на грчком значи „дело народа“): када су срца свих чланова литургијске заједнице удружена истом молитвом, љубављу и енергијом.
Због тога радује чињеница што се последњих година, под благодатним утицајем литургијске обнове у Српској Цркве, све чешће могу срести примери литургијског Крштења и литургијског Венчања у оквиру парохијске заједнице. Такве благословене праксе треба здушно подржавати и подстицати у нашој Цркви јер су оне заиста на истинску духовну корист и окрепљење оних који се крштавају и венчавају али такође и на истинску радост литургијске заједнице будући да свака таква заједница представља духовну породицу деце Божије.
јереј мр Љубиша Костић, професор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу
